Лични став

У четвртак 26. маја 2011. године ухапшен је генерал Ратко Младић, командант Главног штаба Војске Републике Српске за време рата у БиХ 1992-1995. године. Овим догађајем „окончана је дугогодишња агонија и драма потраге за најтраженијим хашким бегунцем“, како су пренели водећи српски и светски медији, не кријући одушевљење оваквим исходом. Организоване су скоро целодневне специјалне емисије на главним српским телевизијама које су из минута у минут пратиле сва дешавања и реакције на Младићево хапшење, при том дајући изразиту предност позитивним реакцијама, иако све анкете јавног мњења говоре о томе да је чин хапшења у најширим народним масама примљен са негодовањем па чак и огорчењем. Међутим, медији су (и) овога пута били у функцији креирања јавног мњења по жељи владајуће политичке елите, а не репрезентовања ставова најшире јавности. Уосталом, било би велико изненађење да су се медији овом приликом определили за непристрасност у извештавању када се чак и најстарији конзументи њихових садржаја не сећају „златних времена новинарства и поштовања основних етичких начела“. Овај догађај је ипак значајан, може да послужи као парадигма, на овом примеру је толико видљив јаз између ставова наше политичке и једног дела интелектуалне јавности са једне и грађана са друге стране.

Медији могу делимично или чак потпуно формирати перцепцију садашњости и прошлости, засенити визију будућности, али не могу изменити суштински садржај тих временских категорија. А шта је суштина хапшења Ратка Младића и какве ће последице наступити у скорој и даљој будућности?

Формално прокламована потреба сарадње Републике Србије са Хашким трибуналом и коначно скидање са дневног реда „питања Младић“ које се већ годинама намеће целокупној јавности као основна препрека евро-интеграцијама Србије, изгледа разумним разлогом решавања овог питања и испуњавања међународне обавезе. Нико нормалан не може и не треба се супротстављати било ком виду или начину извршења правде, била она локалног, регионалног или глобалног значаја. Жртве нечије неправде не само да захтевају него и заслужују правду. Без обзира колико праведна казна некоме изгледала тешка и строга, самом својом праведношћу она ће издржати сваку пробу времена и постаје, пре или касније, опште прихватљива и неспорна. Најважнија ствар је да је правда заснована на истини и да се иза ње не крију никакве скривене намере, нити се протежирају нечији интереси сем интереса жртава. Правда је лековита, она ослобађа од свега осим од истине.

Да ли ће хапшење Ратка Младића и испоручивање Хашком трибуналу допринети правди, схваћеној у космичким размерама (космичка правда као идеал више представља филозофску утопију или теолошку парадигму него објективно могућу стварност) и истини о југословенском рату, схваћеној у регионалним размерама? Да ли ће сам процес суђења бити праведан и у складу са општепризнатим међународним правним стандардима? Да ли за Ратка Младића важи претпоставка невиности пре изрицања пресуде, као што се то подразумева за свако оптужено лице у културном свету? Да ли ће његово хапшење представљати снажан замајац успостављању поверења на бившим југословенским просторима у односима између некад зараћених страна?

Тешко је замислити да би неки добар и непристрасан познавалац кретања и политичких тенденција на екс-ју просторима као и праксе рада Хашког трибунала могао на сва ова питања одговорити позитивно. У ситуацији када све светске и већина српских медијских кућа извештава о хапшењу „једног од највећих злочинаца са простора бивше Југославије“, „сребреничког кољача и крвника“, шта је остало од претпоставке невиности и немешања у рад судства. Више је него очигледно да је пресуда Ратку Младићу већ написана, потребно је само обезбедити његово физичко присуство да би се она могла прочитати. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган чак није издржао да то и јавно не саопшти, рекавши да Ратка Младића треба што пре послати у Хаг и осудити у што краћем року. Извршење правде? У свему томе највише зачуђују изјаве званичника Србије да ће се Ратко Младић „коначно наћи пред лицем правде и да ће бити у прилици да докаже своју невиност“! Прво, на праведном суду се не доказује невиност него кривица, а друго, ако је лице правде онакво каквим га представља Хашки трибунал онда би наличје правде као антитеза могло представљати пожељно уточиште тренутно у свету малобројних бораца за истинске људске вредности.

Што се тиче успостављања поверења међу народима бивше Југославије, конкретно Хрватима, Муслиманима и Србима, тешко је претпоставити да ће хапшење једног човека, па макар то био и Ратко Младић, допринети поверењу које се, искрено говорећи, већ неколико векова не може успоставити, без обзира на повремене успоне и падове. Чак би се могло са великом сигурношћу рећи да ће све ово довести до појачаног анимозитета, о чему сведоче реакције заинтересованих фактора све три стране. Тако су са хрватске и муслиманске стране уз очекивано поздрављање самог чина хапшења стигле и препоруке да је време да се српски народ коначно „суочи са својом прошлошћу“ која је по њима препуна злочина те како међу Србима још има оних који другачије гледају на догађаје из последњег рата не прихватајући „једину могућу истину“ о великосрпској агресији и геноциду.

Оно што је карактеристично за ситуацију у којој смо се нашли и што, чини се, није било очекивано, а може оставити веома озбиљне и тешке последице за целокупан српски народ, јесте више него видљива оштрина реакција у Републици Српској. И док су највиши званичници реаговали мање-више уздржано оцењујући Младићево хапшење као међународну обавезу Србије, истовремено истичући потребу процесуирања злочина над Србима, грађани Републике Српске су са великим огорчењем примили вест о хапшењу. Бес народа је највећим делом усмерен према председнику Тадићу, али има и оних који су говорили о „србијанској политици додворавања Европској унији и продаји Републике Српске“. После Милошевићеве одлуке из августа 1994. године о увођењу блокаде на Дрини према Републици Српској услед неприхватања плана Контакт-групе и тадашњег заоштравања односа између Срба са леве и десне стране Дрине, ово је најозбиљнији поремећај у односима два дела истог народа. Наравно, не треба очекивати ништа драматично, економски проблеми и проблеми егзистенцијалног опстанка обичних људи како Србије тако и Републике Српске довешће до постепеног смиривања емоционалне тензије и потискивања огорчености у други план, али не треба сумњати да ће се ова тема постепено враћати ако не у само средиште, а оно бар на маргине друштвеног и националног дискурса српског народа, проузрокујући неспоразуме и повремена трвења унутар српског националног корпуса.

И на крају, ако већ хапшење Ратка Младића очигледно неће допринети успостављању неких нових мостова поверења и помирења на никад примиреним балканским пространствима, да ли ће евентуална пресуда (ако до ње уопште дође, што је такође под великим знаком питања) бити искорак у том правцу? Нажалост, само политички наивци или недовољно информисани могу да верују у такву могућност. Протећи ће још много воде и Дунавом и Савом докле се три истине о протеклом рату на југословенском простору макар тангентно почну додиривати. Националне и политичке елите три народа још увек наводе воду искључиво на своју воденицу истине. Нарочито се то односи на хрватску и муслиманску страну које у великој мери свој национални самосвојни идентитет заснивају на темељима дешавања из протеклог рата, схватајући свако довођење у питање њихових поступака у том рату као удар на саму суштину националног  идентитета. Дакле, пресуда генералу Младића, за коју се већ зна да ће бити осуђујућа, неће ништа променити у схватању његове улоге. За муслиманску и хрватску страну он ће и са и без пресуде увек бити ратни злочинац и „највећи крвник на европском тлу после Другог светског рата“, а за велики део српског народа, такође без обзира на пресуду, и даље ће бити оно што је био за време рата. Можда је ипак највећи проблем то што овакво стање свести, у великој мери, није проузроковано непомирљивошћу ратних балканских непријатеља или њиховом незрелошћу и немогућношћу суочавања са прошлошћу, већ је пре свега то заслуга Хашког трибунала и политике која се спроводи инструментализацијом истог од стране великих сила као заинтересоване стране и чак неког ко је пресудно утицао на почетак, ток и завршетак ратног сукоба.

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови
• Администрација

• Злочинац или херој

• Генерална [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom